четвртак, 24. фебруар 2011.

MUKE MALOG RADOJICE

Povratak raseljenih na Kosovu biće nastavljen ...( ili konačno započet?)

Novi kosovski ministar za povratak i zajednice Radojica Tomić rekao je danas u Prištini da će proces održivog povratka raseljenih Srba biti nastavljen.

Tomić je agenciji Beta rekao da je neprikosnoveno pravo svakog raseljenog da se vrati na svoje ognjište i da će njegovo ministarstvo nastaviti da sprovodi povratak raseljenih.
Kosovski ministar je naveo da su prioriteti stvaranje uslova za povratak, kao i realan opstanak Srba koji žive na Kosvu.
- Kada kažem realan i održiv opstanak i povratak mislim pre svega na otvaranje novih radnih mesta, kako bi, naročito, mladi mogli da se zapošljavaju što je jedan od uslova opstanka, kao i na poboljšanje
bezbednosne situacije na ovim prostorima - rekao je Tomić.
On je naveo da će ministarstvo koje predvodi nastaviti sa izgradnjom 60 stanova za povratnike u Štrpcu, a zatim i izgradnju početih kuća za povratnike u Prizrenu.
Ministar je dodao da očekuje punu podršku kosovske vlade i drugih ministarstava, kao i međunarodne zajednice i donatora.

http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_...?news_id=30965

Vlasti, a i oni koji bi na vlast u Srbiji i uglavnom se samo po tome i razlikuju od onih koji su na vlasti - dakle, svi skupa u suštini zbunjuju naše ljude zatečene u Kosovarskom političkom entitetu, koji je i priznat i nije priznat za državu.

Zbunjuju ih već i svojim nejasnim stavom u odnosu na Kosovo.
Zbunjuju ih pred svake izbore koji se održavaju u tom entitetu.
A i inače.

U "silnoj brizi" za njih, zapravo ih prepuštaju samima sebi, što i ne bi bilo toliko loše, ima tamo pametnih i snalažljivih naših ljudi, nego pomenuti političari Srbije čine i gore stvari.
Dele ih.
Pa i huškaju jedne na druge.

Kosovarski politički entitet je činjenica baš kao što je činjenica da se Srbija ne odriče, niti će se odreći Kosova.

U takvoj situaciji je potrebno mudro državničko ponašanje, a ne principijelno fraziranje.

Ni položaj Srba zatečenih u Kosovarskom entitetu, na našem Kosovu na kojem je , uz pomoć SAD nastao nenaš politički entitet, se ne može popraviti, dok se i u ostatku, bar prividno neokupirane Srbije, ne popravi stanje.

A pre svega dok na vlast ne dođe alternativa svim poznatim političarima Srbije.

субота, 6. фебруар 2010.

АМЕРИЧКО БУЂЕЊЕ

Био једном један сан. Амерички сан. И сањали га, што Американци, што остатак света.
У Америци су га најмање сањали Индијанци, чију су територију, будући да није била укњижена, приватизовали европски досељеници уз пропратни политички програм сажето изражен у слогану: „Најбољи Индијанац је мртав Индијанац“.
Тај, амерички, сан су у Америци такође јако мало сањали присилно довучени из Африке Црнци, које су европски досељеници, преименовани у Американце, претварали у робове. Нешто више су га, то јест амерички сан, Црнци илити Афроамериканци сањали, али углавном само сањали, после америчког грађанског рата, чији је званични циљ било укидање ропства.
Aмерички сaн су, што у Америци, што у остатку света, једни махом само сањали, а други, који чине мањину, и реализовали.
Шта је суштина тог сна? Живети добро? А то значи? Бити богат, а то постати што пре и са што мање улагања. На пример, неком б(е)рзанском или банкарском акцијом.
Ово последње је амерички буџет коштало хиљаду милијарди у узалудној нади да ће та инјекција заиста поправити стање, чијем су настанку допринели банкарски сањари о лакој, брзој екстра- екстра заради.
Ти сањари би мању штету направили да су улагали у тржиште дроге, него у тржиште некретнина. Пад цене дроге би погодио само дилере, а обрадовао само наркомане.Сањарска игра са некретнинама је погодила не само Америку, него и остатак света. А обрадовала није никог, па ни наркомане.

недеља, 31. јануар 2010.

КО ЋЕ КОГА ?

Чујем ономад, а ушима тешко да бих веров'о, да ми већ нису на свашта навикле, да је онај по свачему познати бачки кант(ри)аутор изјавио, како би сад Војводина могла да себи припоји Србију.
Ваљда као аутономну покрајину?
Мож' бит, шали се деран.
К'о кад је у Загребу изјавио, боље касти: извалио, да је српски искварена верзија хрватског. Хрвати се искидаше од смеха. К'о што то и иначе бива кад се чује нека извала (при)дворске луде. Тек, нису Хрвати сисали весла, па да не знају да чак ни хрватски није искварена верзија српског, а камоли обрнуто. Али шта ће, нег' да се смеједу, кад слушају (г)лупетање (при)дворске луде југоносталгичарско-антисамогсебе смера.
Право говорећи, то вам је она врста Срба, а није да их нема, који не умеју к'о сви нормални увлакачи, кад се већ увлаче, да се увлаче само у дебело, него острашћено запуцају и у слепо црево.

&

Али добро, људски је грешити. Осим што ништа мање људски није ни увидети своје грешење. Па га и признати. Бар себи.
За надати се да ће и поменути деран поступити људски и у том делу. У оном првом се добрано напоступао. Малчице и препревише за једну, ајмокасти, јавну личност.
Лично, није да га не разумем, па и то коју је персону заправо, што би рекли фројдисти, „подсвесно“ гађао оном (г)лупетаријом о српском. И хрватском. Али, то објашњење не бих да износим јавно. Тешко да би деловало другачије него неумесно, бар онолико колико и оно лингвистичко (г)лупетање.

&

А што се тиче припајања Србије Војводини, па, ево, лично и не бих имао против. Што шале ради, а и заозбиљски. Наравно, кад и бар велика већина такође не би имала против, то би се могло и догодити.
Што се мене тиче, ствари, као и увек, посматрам са становишта краја свих изама, дакле са становишта реализма.
Замислим ли Војводину као персону истог рода којег је и персона коју је деран „подсвесно“ гађао у ЗГ, дакле, као жену, а Србију као себе, дакле: персону обрнутог, али компатибилног рода, па шта да вам кажем?
Била она одозго, као што географски и јесте, или одоздо (посматрано с Јужног пола), припајање не изостаје. Само нек' нам је лепо, па когод кога, у ту сврху, насео.
И код кога год била она ствар, то јест чврстина која спаја.
Дабогме.

петак, 29. јануар 2010.

ЗЕМЉА ЈЕ У КРИЗИ, АЛИ ВЛАДА ЈЕ СТАБИЛНА, ЗАШТО БИ СЕ РАСПИСИВАЛИ ИЗБОРИ?

Влада није у кризи. Владајућа коалиција не само да се не распада, него постаје све „јединственија“.
Ко тражи изборе? Опозиција. А шта ће јој? Да дође на власт помоћу, нада се, већине гласова оних око два милиона и нешто, који, бар према летошњим анкетама, имају какву-такву вољу да изађу на изборе.
То се још и да разумети. То тражење опозиције, а поготово оног њеног дела, који је својевремено саучествовао у власти, али никад и имао исту.
Ту пре свега мислимо на млађахну, премда пунолетну партију одскора названу СНС.
Како је кренуло, а креће све жешће, број расположених да изађу на изборе и гласају за своје фаворите прати линију стандарда.
Рапидно пада.
То би деловало апсурдно, па и чудно, кад не бисмо знали оно што и врапци знају: од свих познатих политичких партија досад није било вајде, па што би и одсад?
Отуда опадање воље и наде бирача.

&

Замислите ситуацију у којој би данас-сутра на изборе изашло само пар стотина хиљада упорних и гласали за своје доказано (не)способне фаворите. И да се ти избори сматрају важећим. Преосталих шест и по милиона бирача би, дакле, добило власт за коју нису ни гласали. Зар се и то може? Да, ми смо демократска, проевропска земља.
Власт, односно влада, па и скупштина је и сада мањинска. За владу би сада гласала једва трећина од трећине укупног броја бирача Србије. А слично ствари стоје и кад је у питању садашњи скупштински састав. Ни за њега не би гласало више од трећине трећине. Једино што би старо-нова СНС имала више мандата, него што их има сада. И то је све. Осим што неки који се сад још увек шеткају по Скупштини истоимену не би ни омирисали, будући да партије које стоје иза њих не би прешле цензус.
И, шта сад?
Бар две трећине бирачког тела више не верује никоме од досад познатих. Зато бирачи који чине те две трећине и не излазе, нити би да излазе на изборе.
А земља јесте у кризи. Све је жига и боли.
Међутим, влада је здрава. Можда је мало боли уво. И још један орган.
А можда је и баш заболе.

среда, 27. јануар 2010.

ПАК(Л)ОВ СВЕТ

Шаљива(?)ТВ сага о животима шпанских полицајаца (и криминалаца), а из оног дела шпанске историје који ће тамо бити запамћен као период припадања политичкој творевини званој Европска Унија, могла би будућим историчарима више и боље него многе актуелне политичке, социолошке, па и психолошке анализе, бити херменеутички показатељ куда је запуцао европски и, уопште, западни свет оног, то јест овог доба. А са њим и сви они који су у њему видели, односно виде, путоказ.

Када би циљ тог „запуцавања“, чију идеолошку потку чини широк, ако не и преширок поглед на свет, (што само код затуцаних антидогматичара само по себи представља нешто добро), требало представити у једној речи, та реч би била: слом.

Када би ЕУ била особа, тај слом би се могао назвати и нервним. А такав слом се доживљава од бурних сусрета нечијих представа и жеља илити идеала и сурове, те представе, жеље и идеале угрожавајуће, па и потируће стварности.

Суманутост и гротескност догодовштина и понашања „јунака“ ове ТВ саге, зване „Паков свет“ уме досећи такве висине, да се и пажљив гледалац у тренуцима ближи почетку нервног слома и то бар за нијансу жешће него у неком добро одрађеном хорор филму.

Да се разумемо, серија је одлична. Ако је неко хтео да њоме, а без видљивих претензија и претенциозности, евроунијском и будућем евроунијском гледалишту пружи болно тачне информације о чему се у европској Шпанији, Европи и Западу уопште сада ради, успео је можда и преко сопствених очекивања.

&

У америчким целулоидним, односно електронским „сагама о животу“, о борби добра и зла, преовлађује Рамбо-концепт, вера у победоносност иницијативног доброљубивог гуд боја и оптимизам којим се завршава Црвенкапа и све сличне сторије.

У Пак(л)овом свету се само чудом, које се, али тешко, може назвати божјом помоћи и интервенцијом, избегава тотални фијаско тзв. добра, коме иначе помоћи нема, с обзиром ко, односно какви „јунаци“ и под којим условимасе старају о његовој победи, а какви и под којим условима се старају о победи зла.

Ако би се ова сага реално завршила, тојест њени „јунаци“, чувари права и слобода што Шпанаца, што осталих ЕУ грађана, дефинитивно остали без помоћи случајности, на њеном крају би се одиграло оно што је претило да се одигра у свакој епизоди, а то је фијаско такозваног добра пред необузданом снагом зла.

То би било као када би у Црвенкапи, пре него што стигне Рамбо, тојест ловац, односно снага добра, вук не само појео, него већ увелико и сварио и Црвенкапу и бабу. И отишао својим путем.

Тако песимистично завршена бајка би могла бити итекако едукативна, јер би показала да, с обзиром на стање у шуми, то јест стварности, нити је бабама препоручљиво да станују где им тако немоћнима није место, нити Црвенкапама да иду код неадекватно лоцираних баба, као да иду кроз добро обезбеђен и питом коридор пун цвећа, а не кроз шуму пуну вукова. Или другим речима: да широк (непрецизан, неопрезан) поглед на свет, (а Европа на грчком значи: широк поглед), људе и не прави толико слободнима, колико будалама. И жртвама. Таквог погледа.

&

Серија је, као што већ рекох, одлична. У сваком погледу. И исто тако корисна.

Када би, данас-сутра, требало да пружим аргументе зашто неке (не све, наравно) европске ставове не сматрам не само кориснима, него и штетнима, уместо да пишем дуге елаборате илустроване статистиком, научно добре, али досадне, приказао бих бар неке епизоде из „Паковог света“ и уз нешто пропратног објашњења бих постигао жељени успех.

Приказао бих, на пример, епизоду у којој припадници персоналне криминалне државе, која се еуфемистички зове: организовани криминал, врше крајње дрску диверзантску акцију усмерену против државе (Шпаније), односно једног њеног дела, конкретно полицијског комесаријата, а у сврху ослобађања свог ВИП колеге, криминалца Уријарте-а.

Да је таква диверзија извршена од стране војске неке друге државе, (као што суштински и јесте), извесно је да би диверзанти, у случају да буду заробљени, као и њихови сарадници унутар комесаријата, (а и то су имали у лику лепе Рут), били третирани као ратни заробљеници. А у случају да је ма ко од њих, укључујући и већ поменуту „тројанску кобилу“ Рут, био из овог или оног разлога убијен, као што је она и била, нема шансе да би се истраживало ко је то учинио и да ли је могао и само да је рани, односно зароби.

Чак шта више да су сви диверзанти након, сам бог зна како успешне контра-акције, били позаробљавани и одмах, по правилима ратног преког суда, пострељани, ко би око тога постављао икакво питање? А поготово с обзиром на чињеницу да криминална држава, чији су они део, односно чија су оружана формација, није потписник ниједне од конвенција које се баве питањима ратних заробљеника.

И још нешто. Одмах после тих догађаја, односно, богухвала, неуспеле суштински антидржавне диверзије, шта би било логичније него криминалној држави која стоји иза тог антидржавног напада, објавити рат и водити га до коначне победе?

Кад уместо тога гледамо гротеску у којој се истражује да ли је комесар Дон Лоренсо намерно и „хладнокрвно“ убио већ помињану „тројанску кобилу“, која је иначе намеравала да убије њега, да би ослободила ВИП колегу, када се уопште поставља питање могућности да он одговара за то убиство и, врхунац, када се за сведока да ли се радило о намерном убиству, позову ухапшени диверзанти и сам ВИП припадник персоналне криминалне државе Уријарте – шта да мислимо о (европској) Шпанији и Унији уопште? Да су Мека, ако не и нешто боље за организовани криминал, односно за персоналне криминалне државе, и да ћемо, ушавши у Европу, данас-сутра и ми то бити?

Ето једног од разлога због којих тврдим да не ваља неселективно јурцати у Европу.Ова држава никако не би требало да уђе у Европу, а да претходно не добије гаранције да ће са персоналном криминалном државом моћи да се обрачунава онако како је једино реално, а то је ратним дејствима, а не под оптерећењем идеологије „широких погледа“ по којој је не само замисливо, него и могуће да против припадника безбедности једне државе може сведочити припадник осведочено непријатељске, криминалне државе у држави, односно припадник тзв. организованог криминала.

Таква могућност указује на губљење компаса и смисла за реалност, а од тога имају користи само Уријартеи свих земаља. За њих је улазак у „идеалистичку“ Европу нешто што се само пожелети може.

За мене, док је тако, није.

А није ни за Европу.