ПАК(Л)ОВ СВЕТ

Шаљива(?)ТВ сага о животима шпанских полицајаца (и криминалаца), а из оног дела шпанске историје који ће тамо бити запамћен као период припадања политичкој творевини званој Европска Унија, могла би будућим историчарима више и боље него многе актуелне политичке, социолошке, па и психолошке анализе, бити херменеутички показатељ куда је запуцао европски и, уопште, западни свет оног, то јест овог доба. А са њим и сви они који су у њему видели, односно виде, путоказ.

Када би циљ тог „запуцавања“, чију идеолошку потку чини широк, ако не и преширок поглед на свет, (што само код затуцаних антидогматичара само по себи представља нешто добро), требало представити у једној речи, та реч би била: слом.

Када би ЕУ била особа, тај слом би се могао назвати и нервним. А такав слом се доживљава од бурних сусрета нечијих представа и жеља илити идеала и сурове, те представе, жеље и идеале угрожавајуће, па и потируће стварности.

Суманутост и гротескност догодовштина и понашања „јунака“ ове ТВ саге, зване „Паков свет“ уме досећи такве висине, да се и пажљив гледалац у тренуцима ближи почетку нервног слома и то бар за нијансу жешће него у неком добро одрађеном хорор филму.

Да се разумемо, серија је одлична. Ако је неко хтео да њоме, а без видљивих претензија и претенциозности, евроунијском и будућем евроунијском гледалишту пружи болно тачне информације о чему се у европској Шпанији, Европи и Западу уопште сада ради, успео је можда и преко сопствених очекивања.

&

У америчким целулоидним, односно електронским „сагама о животу“, о борби добра и зла, преовлађује Рамбо-концепт, вера у победоносност иницијативног доброљубивог гуд боја и оптимизам којим се завршава Црвенкапа и све сличне сторије.

У Пак(л)овом свету се само чудом, које се, али тешко, може назвати божјом помоћи и интервенцијом, избегава тотални фијаско тзв. добра, коме иначе помоћи нема, с обзиром ко, односно какви „јунаци“ и под којим условимасе старају о његовој победи, а какви и под којим условима се старају о победи зла.

Ако би се ова сага реално завршила, тојест њени „јунаци“, чувари права и слобода што Шпанаца, што осталих ЕУ грађана, дефинитивно остали без помоћи случајности, на њеном крају би се одиграло оно што је претило да се одигра у свакој епизоди, а то је фијаско такозваног добра пред необузданом снагом зла.

То би било као када би у Црвенкапи, пре него што стигне Рамбо, тојест ловац, односно снага добра, вук не само појео, него већ увелико и сварио и Црвенкапу и бабу. И отишао својим путем.

Тако песимистично завршена бајка би могла бити итекако едукативна, јер би показала да, с обзиром на стање у шуми, то јест стварности, нити је бабама препоручљиво да станују где им тако немоћнима није место, нити Црвенкапама да иду код неадекватно лоцираних баба, као да иду кроз добро обезбеђен и питом коридор пун цвећа, а не кроз шуму пуну вукова. Или другим речима: да широк (непрецизан, неопрезан) поглед на свет, (а Европа на грчком значи: широк поглед), људе и не прави толико слободнима, колико будалама. И жртвама. Таквог погледа.

&

Серија је, као што већ рекох, одлична. У сваком погледу. И исто тако корисна.

Када би, данас-сутра, требало да пружим аргументе зашто неке (не све, наравно) европске ставове не сматрам не само кориснима, него и штетнима, уместо да пишем дуге елаборате илустроване статистиком, научно добре, али досадне, приказао бих бар неке епизоде из „Паковог света“ и уз нешто пропратног објашњења бих постигао жељени успех.

Приказао бих, на пример, епизоду у којој припадници персоналне криминалне државе, која се еуфемистички зове: организовани криминал, врше крајње дрску диверзантску акцију усмерену против државе (Шпаније), односно једног њеног дела, конкретно полицијског комесаријата, а у сврху ослобађања свог ВИП колеге, криминалца Уријарте-а.

Да је таква диверзија извршена од стране војске неке друге државе, (као што суштински и јесте), извесно је да би диверзанти, у случају да буду заробљени, као и њихови сарадници унутар комесаријата, (а и то су имали у лику лепе Рут), били третирани као ратни заробљеници. А у случају да је ма ко од њих, укључујући и већ поменуту „тројанску кобилу“ Рут, био из овог или оног разлога убијен, као што је она и била, нема шансе да би се истраживало ко је то учинио и да ли је могао и само да је рани, односно зароби.

Чак шта више да су сви диверзанти након, сам бог зна како успешне контра-акције, били позаробљавани и одмах, по правилима ратног преког суда, пострељани, ко би око тога постављао икакво питање? А поготово с обзиром на чињеницу да криминална држава, чији су они део, односно чија су оружана формација, није потписник ниједне од конвенција које се баве питањима ратних заробљеника.

И још нешто. Одмах после тих догађаја, односно, богухвала, неуспеле суштински антидржавне диверзије, шта би било логичније него криминалној држави која стоји иза тог антидржавног напада, објавити рат и водити га до коначне победе?

Кад уместо тога гледамо гротеску у којој се истражује да ли је комесар Дон Лоренсо намерно и „хладнокрвно“ убио већ помињану „тројанску кобилу“, која је иначе намеравала да убије њега, да би ослободила ВИП колегу, када се уопште поставља питање могућности да он одговара за то убиство и, врхунац, када се за сведока да ли се радило о намерном убиству, позову ухапшени диверзанти и сам ВИП припадник персоналне криминалне државе Уријарте – шта да мислимо о (европској) Шпанији и Унији уопште? Да су Мека, ако не и нешто боље за организовани криминал, односно за персоналне криминалне државе, и да ћемо, ушавши у Европу, данас-сутра и ми то бити?

Ето једног од разлога због којих тврдим да не ваља неселективно јурцати у Европу.Ова држава никако не би требало да уђе у Европу, а да претходно не добије гаранције да ће са персоналном криминалном државом моћи да се обрачунава онако како је једино реално, а то је ратним дејствима, а не под оптерећењем идеологије „широких погледа“ по којој је не само замисливо, него и могуће да против припадника безбедности једне државе може сведочити припадник осведочено непријатељске, криминалне државе у држави, односно припадник тзв. организованог криминала.

Таква могућност указује на губљење компаса и смисла за реалност, а од тога имају користи само Уријартеи свих земаља. За њих је улазак у „идеалистичку“ Европу нешто што се само пожелети може.

За мене, док је тако, није.

А није ни за Европу.