ЗЕМЉА ЈЕ У КРИЗИ, АЛИ ВЛАДА ЈЕ СТАБИЛНА, ЗАШТО БИ СЕ РАСПИСИВАЛИ ИЗБОРИ?

Влада није у кризи. Владајућа коалиција не само да се не распада, него постаје све „јединственија“.
Ко тражи изборе? Опозиција. А шта ће јој? Да дође на власт помоћу, нада се, већине гласова оних око два милиона и нешто, који, бар према летошњим анкетама, имају какву-такву вољу да изађу на изборе.
То се још и да разумети. То тражење опозиције, а поготово оног њеног дела, који је својевремено саучествовао у власти, али никад и имао исту.
Ту пре свега мислимо на млађахну, премда пунолетну партију одскора названу СНС.
Како је кренуло, а креће све жешће, број расположених да изађу на изборе и гласају за своје фаворите прати линију стандарда.
Рапидно пада.
То би деловало апсурдно, па и чудно, кад не бисмо знали оно што и врапци знају: од свих познатих политичких партија досад није било вајде, па што би и одсад?
Отуда опадање воље и наде бирача.

&

Замислите ситуацију у којој би данас-сутра на изборе изашло само пар стотина хиљада упорних и гласали за своје доказано (не)способне фаворите. И да се ти избори сматрају важећим. Преосталих шест и по милиона бирача би, дакле, добило власт за коју нису ни гласали. Зар се и то може? Да, ми смо демократска, проевропска земља.
Власт, односно влада, па и скупштина је и сада мањинска. За владу би сада гласала једва трећина од трећине укупног броја бирача Србије. А слично ствари стоје и кад је у питању садашњи скупштински састав. Ни за њега не би гласало више од трећине трећине. Једино што би старо-нова СНС имала више мандата, него што их има сада. И то је све. Осим што неки који се сад још увек шеткају по Скупштини истоимену не би ни омирисали, будући да партије које стоје иза њих не би прешле цензус.
И, шта сад?
Бар две трећине бирачког тела више не верује никоме од досад познатих. Зато бирачи који чине те две трећине и не излазе, нити би да излазе на изборе.
А земља јесте у кризи. Све је жига и боли.
Међутим, влада је здрава. Можда је мало боли уво. И још један орган.
А можда је и баш заболе.